Историја
Читачи картица су развијени за рад са дигиталним фотоапаратима, али се њихова употреба проширила изван дигиталних камера на многа друга поља.
Као што назив говори, читач картица је уређај за читање података, али може и да уписује податке. Његов почетни дизајн је првенствено био да компензује ограничења у излазу података дигиталног фотоапарата. Пошто УСБ интерфејси нису били широко распрострањени у раним данима, дигитални фотоапарати су повезани на серијске портове рачунара. Пошто су брзине преноса података серијског порта биле веома ниске, копирање података на чврсти диск би трајало значајно време. Због тога су развијени читачи картица. Развој дигиталних производа као што су МП3 плејери и ПДА уређаји додатно је подстакао развој читача картица. Стандардних 256МБ или 512МБ флеш меморије у МП3 плејерима је очигледно недовољно за наше потребе. Стога је додавање 1 ГБ или више флеш меморије постало стандардна пракса. Међутим, копирање МП3 песама у флеш меморију захтева МП3 плејер, за шта су потребни специјализовани каблови, драјвери и софтвер. Ово значајно смањује преносивост МП3 плејера. Коришћење читача картица, међутим, елиминише потребу за МП3 плејером; песме се могу директно чувати на флеш меморији, чинећи МП3 плејере много практичнијим.
Тренутна ситуација
Читачи картица се такође широко користе за складиштење мобилних података. У раним данима рачунара, неколико дискета је било довољно за копирање уобичајеног софтвера. За ДОС систем је била довољна једна дискета, а на једној дискети је могло да се смести неколико малих игрица. Дискете, као стандардни уређаји, у основи су задовољавали потребе људи за складиштењем података за рад и учење. Касније, развојем рачунарске технологије, посебно увођењем оперативног система Виндовс, величина софтвера је експоненцијално порасла. Јадан капацитет стандардне дискете од 1,44 МБ био је ужасно неадекватан за ове дивље. Потреба за складиштењем великог{7}}капацитета довела је до све веће популарности уређаја за складиштење „великог-капацитета као што су хард дискови, оптички уређаји и различити компримовани уређаји за складиштење података. Штавише, људи који су навикли на мобилни рад желели су лагане, преносиве „преносне” уређаје за складиштење са великим капацитетом за складиштење података. Због тога се повећао и број екстерних уређаја за складиштење података, почевши од ЗИП дискова и касније екстерних чврстих дискова. Међутим, њихова величина и даље није била довољно мала, што их је чинило помало незгодним за ношење.
Тренутно популарни УСБ флеш дискови, као што су Лангке УСБ флеш диск, Лувен Еаси Фласх диск и Аиго Мини Кинг, интегришу УСБ контролер и флеш меморијски чип, што резултира веома компактном величином и практичним преносом података великог{0}}капацитета. Међутим, ови производи су релативно скупи, а цена коју плаћате за њих није јефтина. Коришћење читача картица и меморијске картице може да пружи исти ефекат као и УСБ флеш диск. Меморијске картице углавном долазе у ЦФ и СМ типовима, обе користе чипове флеш меморије и широко се користе у МП3 плејерима, дигиталним фотоапаратима, ПДА уређајима и другим уређајима. Када се меморијска картица убаци у УСБ читач картица, она у суштини функционише као преносиви електронски чврсти диск. Ове лагане и практичне флеш меморијске картице постају наш погодан преносиви медиј за складиштење, док је читач картица најпогоднији уређај за размену података са овим флеш меморијским картицама. Њихове перформансе су упоредиве са УСБ флеш диском, а њихова величина је такође мала. Штавише, ова комбинација нуди одличну проширивост. Цене меморијских картица стално падају; ако треба да повећате капацитет у будућности, можете директно да купите меморијске картице, које ће бити много јефтиније од пуног-електронског чврстог диска истог капацитета. Штавише, ако касније купите дигитални фотоапарат или МП3 плејер, меморијска картица се може користити директно, штитећи вашу инвестицију.
